Vlada Srbije i Evropska investiciona banka potpisale su juče dva ugovora o kreditima ukupne vrednosti 120 miliona evra za razvoj lokalne infrastrukture i modernizaciju kliničkih centara u Srbiji

Potpredsednik Vlade Srbije za evropske integracije Božidar Đelić kazao je na konferenciji za novinare da će 70 miliona evra biti namenjeno renoviranju kliničko-bolničkih centara u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu, a 50 miliona za lokalnu infrastrukturu.


„Potpisivanjem tih ugovora se potvrđuje da je EIB koja je od 2001. godine investirala 1,4 milijarde evra u Srbiji, ključni finansijski partner na putu Srbije ka Evropskoj uniji“, kazao je Đelić.
On je izrazio očekivanje da će do kraja marta biti završen dogovor oko kredita EIB vrednog 250 miliona evra, za finansiranje likvidnosti malih i srednjih preduzeća u Srbiji.
Ugovor o kreditima od 120 miliona evra potpisali su ministar finansija Srbije Diana Dragutinović i potpredsednik EIB Dario Skanapjeko.
Ministarka je kazala da bi krediti trebalo da budu ratifikovani u Skupštini Srbije tokom 2009. godine.

Ne treba očekivati neki veći boljitak u bankarskom sektoru jer će krediti i dalje biti skupi, a treba što pre preduzeti efikasnije mere da bi se ublažili prvi efekti finansijske krize, jedan je od zaključaka sastanka premijera Mirka Cvetkovića, guvernera Radovana Jelašića i ministarke finansija Diane Dragutinović sa predstavnicima bankarskog sektora. Jučerašnji dan obeležilo je i treće zaredom slabljenje dinara u odnosu na evro koji će u ponedeljak, po srednjem kursu, vredeti 87,5617 dinara

Premijer Cvetković je predstavnicima banaka predstavio mere ekonomske politike za 2009. godinu, istakavši da je budžet za sledeću godinu restriktivno podsticajan.


- Restriktivnost se odnosi pre svega na državni sektor, dok su podsticaji namenjeni daljem razvoju privrede - istakao je Cvetković.
Kako se kaže u saopštenju izdatom nakon sastanka, predstavnici banaka su izrazili zadovoljstvo usvojenim predlogom budžeta za 2009. godinu i istakli da su dosadašnje mere centralne banke dale pozitivne rezultate iznevši izvesne sugestije. Razgovarano je i o merama koje primenjuje NBS, a koje treba da omoguće stabilnost kursa i dovoljnu likvidnost u privredi.
- Od NBS očekujemo da bude preciznija u donošenju mera, kao i da ne kasni sa njihovim donošenjem i da njihovu najavu prati i odgovarajuća zakonska regulativa kako bi što pre mogle da se primene. Mere koje su ranije donete a odnose se na stanovništvo nisu u većoj meri dale efekte, jer se mali broj građana odlučio da samo delimično prevremeno otplati dug. Takođe, produženje roka otplate trebalo bi da bude duže od godinu dana, i da se obavezno primeni i za privredu koja ima kredite, a koja bi mogla da bude u poteškoćama. Prikupljena štednja nije dovoljna kao novi izvor kreditiranja, pa se banke moraju osloniti na izvore iz inostranstva koji će biti zbog krize ograničeni - kaže sagovornik „Blica”.
Inače, guverner Jelašić je juče obelodanio i da će Međunarodni monetarni fond sredinom januara iduće godine odlučivati o novom aranžmanu sa Srbijom. Do tada Narodna banka Srbije i Vlada treba da potpišu dva memoranduma - o odgovornosti u ostvarivanju ciljane inflacije u 2009. godini i o stabilnosti finansijskog sektora.
Jelašić je rekao „da je došlo do tehničkog odlaganja sednice Borda direktora MMF-a, koja je bila najavljivana za 19. decembar, a na kojoj je trebalo da bude odobren aranžman sa Srbijom”.
MMF je sa Srbijom sredinom novembra ugovorio aranžman iz predostrožnosti, kojim je predviđeno povlačenje oko 520 miliona dolara u slučaju da Srbiji zatreba finansijska podrška te međunarodne finansijske institucije. Jelašić je naglasio da je uslov MMF-a za odobravanje tog aranžmana potpisivanje dva memoranduma između NBS i Vlade Srbije.
- Do sredine januara NBS i Vlada treba da potpišu memorandume o odgovornosti u ostvarivanju ciljane inflacije u 2009. godini od osam odsto, sa mogućim odstupanjem plus-minus dva odsto, kao i memorandum o stabilnosti finansijskog sektora - rekao je guverner.
U memorandum koji će se odnositi na inflaciju treba da se vidi, prema njegovim rečima, u kojoj meri će Vlada preuzeti odgovornost za cene koje su pod kontrolom države.
- To, praktično, znači da sve cene koje su pod kontrolom države, kao što su cene električne energije, naftnih derivata, komunalnih usluga i osnovnih životnih namirnica, iduće godine kumulativno ne bi smele da budu povećane više od oko 13 odsto - istakao je guverner NBS. Jako je važno, dodao je on, da privreda, ali i građani, unapred znaju šta će se dešavati sa tim cenama kako bi planirali svoje troškove.
- Povećanja kontrolisanih cena već su indirektno ugrađena u budžet za 2009. godinu, ali je dobro da se preciziraju i memorandumom između centralne banke i Vlade - rekao je Jelašić.
Drugi memorandum, vezan sa finansijski sektor, treba da predvidi odgovornost NBS i Vlade u slučaju da stabilnost tog sektora bude narušena nepredviđenim okolnostima.
Guverner je naglasio da je ukupan finansijski sektor u Srbiji stabilan, što se mora dodatno učvrstiti i potpisivanjem tog memoranduma.



Berza na istorijskom minimumu
Ako je išta u Srbiji ogledalo svetske finansijske krize, onda je to prestonička berza čiji je reperni indeks juče pao na novi istorijski minimum vrednosti od 525,65 poena. Neslavni rekordi koji se ređaju na domaćem tržištu kapitala, takođe su dokaz, ocenjuju stručnjaci da Srbija nije mimo sveta iako je sunovrat srpske berze počeo već u januaru. Objašnjenja koja su tada stizala iz stručne javnosti uglavnom su se svodila na „strah investitora od političke neizvesnosti” od kojih je većina „digla sidra već tada”.
Poznavaoci tvrde da stranaca, pogotovo onih iz regiona više nema, a da lokalni investitori neće da ulažu dok sa svetskih berzi ne stigne pozitivan signal.
- Najnoviji minimum koji verovatno nije poslednji uzrokovao je još jedan talas panike i nepoverenje u dalje kretanje berze pošto automobilskoj industriji nije odobren najavljeni paket pomoći. Investitori hoće da uđu u pozicije po što minimalnijim cenama i sve što stiže sa Volstrita a nije oporavak, njih zadržava da ulože pare u akcije domaćih firmi - objašnjava Vladimir Dabić, broker u brokerskoj kući „City broker”.



Velike kursne razlike u bankama
Kursne liste banaka, pogotovu kada su veoma izražene razlike između donjeg i gornjeg kursa, naročito iritiraju građane. U bankama evro se juče mogao prodati za 80,8 dinara ali i za 85,4, dok se kupovao po 86,6, ali i po 89,4 dinara. Ovi rasponi ukazuju da je devizno tržište nestabilno, a kako bi tu „nestabilnost” građani koji kupuju ili prodaju devize što manje osetili po svom novčaniku, savet je da obiđu što više banaka i menjačnica i uporede kurs.
Na prvi pogled, kada se porede kursne liste među bankama, može se videti da ne postoji nijedna ista i da su one nepovoljnije od onih koje se primenjuju u menjačnicama. Posebno, ako je reč o otkupu deviza.
- U pitanju je globalna finansijska kriza, da je svetsko tržište stabilno - ne bi ni bilo krize. Ali je bitno da u takvim uslovima devizno tržište funkcioniše. Da svaka strana može da zadovolji svoje potrebe, bilo kupovinom ili prodajom deviza, da se centralna banka uključuje kad god je to potrebno - te stoga možemo da zaključimo da je tržište funkcionalno - kaže Sonja Miladinovski, član IO „Sosijete ženeral banke”.

Humanizovano tržište, moralni kapitalizam, kapitalizam sa ljudskim likom... samo su neki od modela novog uređenja koji se u započetoj debati nude kao lek za aktuelnu globalnu ekonomsku krizu. Može li jedan od tih modela, moralni kapitalizam, biti odgovor na izazove finansijske krize. Profesor Stiven Jang, izvršni direktor organizacije The Caux Round Table, međunarodne mreže poslovnih lidera koji promovišu moralni kapitalizam, kaže u razgovoru za „Politiku” da o tome treba debatovati

Po silini i posledicama, kriza kao da je bila iznenađenje za poslovne i političke lidere?

Iznenadila je sve, a ono što najviše od svega iznenađuje jeste krah velikih kompanija na Volstritu. Firme koje su do juče imale stotine biliona dolara u svom portfoliju jednostavno su nestale, ili su bankrotirale ili su morale da budu prodate drugim firmama. A imamo i slučaj sa globalnim osiguravajućim gigantom AIG, koji je imao imovinu od jednog triliona dolara, da padne pod kontrolu američke vlade, čime je prekršen temeljni princip slobodnog tržišta.

Još jedan razlog za iznenađenje i šok je da su ovu krizu izazvali najbolji, najpametniji i najplaćeniji ljudi. Krizu nisu izazvali glupi ljudi, nego lideri koji su završili najbolje poslovne škole. Obični ljudi šokirani su činjenicom da su lideri kojima su verovali napravili takvu grešku i nisu mogli da je spreče. Tako da sada ne znaju kome da veruju, koga da slušaju. I to osećanje običnih ljudi delimično objašnjava političku pobedu Baraka Obame, koji je došao kao nov i čist glas.

Da li je kriza, kako se ovih dana može čuti u nekim debatama, dovela u pitanje temeljne principe kapitalizma?

Viđali smo ovakve krize i ranije. Deo krize jeste u skladu sa tradicijom kapitalizma, ali deo krize pokazuje da i dalje postoji nešto disfunkcionalno u ovom modelu kapitalizma.

Prva velika finansijska kriza kapitalizma nastala je u njegovoj kolevci, Holandiji, oko 1620. godine, i bila je vezana za lale. Počela je tako što su ljudi odlučili da masovno kupuju lukovice lala, pa su cene počele da rastu i onda je sve više ljudi kupovalo sve više lala, naručujući ih godinu dana unapred. Zbog toga su cene postale iracionalne u odnosu na stvarnu vrednost lala i kad se to shvatilo cena je odmah pala a puno ljudi je izgubilo dosta novca.

Sledeća ovakva kriza bila je u Londonu između 1718. i 1720. godine kada su se izdavale akcije kompanije koja je obećavala da će iz novih kolonija britanske imperije doneti raznu robu u Englesku, prodati je i zaraditi ogroman profit. Nastala je pomama za tim akcijama jer su svi želeli da kupe njene akcije i učestvuju u profitu, cene akcija strahovito su porasle, ali vizija tog profita bila je iluzija. Kad su kupci akcija shvatili da neće biti profita, cene su pale. Žrtva te krize bio je Isak Njutn, jedan od najblistavijih umova čovečanstva, koji je kupovao akcije, napravio je veliki profit i onda shvatio da je cena suviše visoka, prodao sve akcije i na tome mnogo zaradio. Međutim, cene su nastavile da rastu, on je opet kupio nove akcije po višoj ceni, a onda su cene pale i on je sve izgubio.

U Francuskoj nekoliko godina kasnije imali su sličnu krizu sa prodajom akcija kompanije „Misisipi” koja je trebalo da razvija francuske kolonije u Luizijani, da pronađe zlato, dijamante i donese puno novca. Svi su želeli da kupe njene akcije, cene su porasle, kompanija je izdala još akcija. To je bila državna kompanija i francuska vlada koristila je prihode od te kompanije umesto poreza. Kompanija je izdavala akcije i uzimala novac a posle izvesnog vremena ljudi su shvatili da nema profita, tako da su cene kolabirale.

Sledeća velika kriza bila je dvadesetih godina kada je razvijen Volstrit i kad su počele da se prodaju akcije svih američkih kompanija. Cene akcije su rasle i rasle, sve do 1929. godine i onda su ljudi shvatili da te kompanije ne zarađuju mnogo novca, pa je cena akcija pala. To je dovelo do velike depresije tridesetih godina.

Ovakve krize zovu se mehuri – rastu kao mehur od sapunice i odjednom puknu.

Ova današnja kriza je isti taj fenomen koji se ponavlja.

To znači da za 400 godina svi najpametniji ljudi sveta, advokati, filozofi, poslovni ljudi, političari, bankari, lideri država nisu rešili ovaj problem.

Da li postoji zajednička nit svih tih kriza?

Postoje dve slične niti.

Prva je da su sve ove krize nastale na pozajmljenom novcu, odnosno dugu. Ljudi koji su pre četiri stotine godina želeli da kupe lukovice lala ili danas kad su se igrali sa hipotekarnim kreditima, kupovali su danas nešto kako bi zaradili u budućnosti. Pre krize količina duga dramatično raste, a onda ljudi ne mogu da vrate dug, zatim cene padaju tako da oni koji su dali novac sada ga gube i na kraju svi gube. Postoji jedan grafikon Američkih federalnih rezervi koji pokazuje kako od 1922. godine ukupni dug kao procenat bruto domaćeg proizvoda počinje da raste pre 1929, zatim pada u depresiji, pa opet raste u vreme Drugog svetskog rata zato što se pozajmljuje novac da bi se kupili tenkovi i bombe, onda polako varira do 1980. godine. I tada veoma skače, na 395 odsto BDP. Da vas podsetim, to je početak vladavine Ronalda Regana. Razlika između enormnog i poželjnog rasta duga u odnosu na BDP bila je 39 triliona dolara. To je novac koji ne može da se vrati, taj novac je nestao i neki ljudi su ga izgubili.

Druga nit tiče se osnovnog zakona ponude i potražnje. U klasičnoj ekonomiji imate cenu i količinu. Generalno gledano što je cena viša, niža je količina, ponuda. A kad imamo „krize mehure”, određivanje cena postaje iracionalno i tržište ne funkcioniše. Jer, ono što se dešava u mehuru je – što je viša cena, veća je i količina, ponuda. U finansijskim krizama cene su sve više i više, onda odjednom ljudi shvate da ne postoji tržište za taj proizvod i on prestaje da se prodaje. Tada tržište staje i kolabira, a društvu ostaje suviše proizvoda koje niko ne želi da kupi.

Tvrdi se da je gramzivost uzrok krize na Volstritu. A šta je njen uzrok u realnom sektoru?

Strah. Kompanije smanjuju proizvodnju, otpuštaju radnike, ljudi se plaše da će izgubiti poslove, potrošači se plaše da će ostati bez novca. Niko ne kupuje kola i auto-kompanije kolabiraju, otpuštaju radnike...

Zatim se, kao u najboljoj tradiciji socijalizma, pojavljuje država da spase sve te kompanije?

U vezi sa tim u Americi se vodi velika debata da li država dolazi da bi pomogla kompanijama ili da bi spasla finansijski sistem. Većina ljudi u finansijama i ekonomiji slaže se da vlada mora da interveniše i omogući da finansijski sistem funkcioniše. Ali, dve velike auto-kompanije, GM i Krajsler, traže pomoć od vlade. Međutim, problem ove dve firme nije kriza kapitalizma i sistema, već njihov „privatni” problem jer su donele pogrešne poslovne odluke i zato vlada ne treba da ih spasava. Demokratska stranka, čija su radnici biračka baza, slaže se da su kompanije pravile velike greške, ali upozorava da ako te firme prestanu da rade 50.000 porodica neće imati posao i prihod. I da zato moraju da pomognu radnim ljudima.

S druge strane ima ozbiljnih upozorenja da je to približavanje socijalizmu i da ako vlada daje pare, onda treba i da nadgleda kompanije. Iz tih krugova stižu ocene da je sve to glupa ideja, jer ono što smo naučili od socijalizma i komunizma je da su birokrate veoma loši poslovni ljudi. Tako da Amerika sada ima veliki problem.

U debati oko načina izlaska iz krize nemačka kancelarka Angela Merkel spomenula je model humanog tržišta?

Mi koristimo pojam moralni kapitalizam. I bilo mi je veoma drago da 4. novembra čujem francuskog predsednika Sarkozija kada kaže „moramo da moralizujemo kapitalizam”. Kriza je dovela ideju naše organizacije u žižu interesovanja.

Šta podrazumeva koncept moralnog kapitalizma?

Taj koncept počiva na ideji povezivanja brige za druge ljude i profita. Mnogi će reći da to nije moguće jer kad se misli samo na profit ne razmišlja se o mušterijama, radnicima, čovekovoj okolini... jer to samo povećava troškove i smanjuje profit.

Mi kažemo da je moguće i da se moraju rešiti dva problema. Prvi je pitanje – da li ljudsko biće može da bude dobra i moralna osoba ili živi samo za sebe i svoju ličnu moć. Drugi je dilema kako istovremeno napraviti profit i zadovoljiti potrebe drugih ljudi.

O prvom problemu mi kažemo da su ljudska bića i sebična i moralna. I zato se mora organizovati edukacija sa podsticajima kako bi se sebičnost izbalansirala s brigom za druge. Zato je naš moto „sopstveni interes uz brigu o drugima”.

Taj se lepo vidi u aktuelnoj finansijskoj krizi – velike američke banke nisu gledale u budućnost, već su razmišljale samo o svojim kratkoročnim interesima. Sitibank i Meril Linč u poslednjih godinu dana napravile su profit od 700 miliona dolara na kontaminiranim hipotekarnim kreditima, a onda su u krizi izgubile milijarde dolara. To je bio glup posao zato što nisu razmišljali o svim posledicama.

Što se tiče drugog problema – profita, smatramo da istančanija analiza poslovanja mora da obrati pažnju na nematerijalna dobra.

Tradicionalni marksizam i kapitalizam smatraju da je samo novac – kapital. U tom kontekstu gleda se samo finansijski bilans stanja i koliko je novca zarađeno. A mi tvrdimo da poslovanje sadrži pet različitih vrsta kapitala. Prvo, slažemo se sa tradicionalnim načinom razmišljanja, da postoji finansijski kapital. Ali, postoji i fizički kapital, to je oprema i tehnologija. Zatim postoji ljudski kapital – ako kompanija ima glupe radnike, propašće. Sledeća vrsta je reputacijski kapital, dobro ime. Zatim postoji društveni kapital. On postoji unutar i van poslovanja. Kapital unutar poslovanja su kultura, vrednosti, upravljanje, kvalitet rukovodstva i strategija. Društveni kapital van preduzeća je u društvu i vlasti. Na primer, visoka korupcija, loše obrazovanje, visok nivo kriminala, loš javni prevoz, slab kvalitet telekomunikacionih i bankarskih usluga, mali entuzijazam ljudi ... znače nizak socijalni kapital. Globalno pravilo glasi – zemlje koje imaju najviši društveni kapital su najbogatije i imaju najbolje poslovanje.

Daću vam dobar primer za ovu temu koji sam čuo kad sam stigao u Beograd. Rekli su mi da je Beograd poznat po klubovima i noćnom životu na splavovima i da će za novogodišnje praznike u vaš grad doći 30.000 Slovenaca i trošiti novac. Zašto oni dolaze ovde, a ne idu u Rim, Atinu ili Beč. Dolaze ovde zbog ugleda, zbog reputacije, zbog dobrog imena, jer znaju da će se u Beogradu dobro provesti, da su ljudi dobri, da su restorani dobri. Ta reputacija odslikava realnost, to nije mit i iluzija. Zbog toga se neće desiti finansijska kriza, jer su Srbi proizveli kvalitet u prošlosti i imaju ugled kome se veruje i potvrdu da će sličan kvalitet pružiti u budućnosti. Toliko Slovenaca će potrošiti izvesnu sumu evra i to je puno novca koji stiže u Beograd. Primer nije sofisticiran, ali je tačan.

Koliko će trajati ova kriza, to pitanje interesuje sve ljude na planeti?

Dugo. Zato što ona sada ima uticaj na stvarnu ekonomiju, a iznos duga je ogroman. Biće veoma teško i bolno zaraditi toliko novca kroz realni rad da bi se otplatio taj dug. Ljudi nisu svesni koliko rizika postoji sa kreditima, nema kapitala, ima samo garancija iza kojih ne stoji novac.

Procena garancija po kontaminiranim zajmovima je između 36 i 61 trilion dolara. U svetu nema toliko gotovine i niko ne zna kako da se izvučemo iz ove situacije.

Trebaće puno vremena da se vrati poverenje ljudi.

Beograd -- Jedna od kompanija čije bi se akcije mogle da se besplatno dele građanima je i Komercijalna banka, piše list Blic


Vlada razmatra predlog da poveća broj preduzeća čije će se akcije deliti
Taj dnevnik navodi da, pošto je malo verovatno da će vrednost besplatnih akcija koje će građani dobiti dostići vrednost od hiljadu evra, u Vladi Srbije razmišljaju da povećaju broj preduzeća čije će akcije biti deljene kako bi dobijeni iznos bio što veći.

Prema nezvaničnim najavama, razmišlja se da uz akcije planiranih šest preduzeća građani dobiju akcije još jednog ili dva preduzeća. Ovakvu mogućnost dopušta i Zakon o podeli besplatnih akcija.

Tako bi uz ranije planirana javna preduzeća, građani mogli da u narednom period postanu i vlasnici akcija Komercijalne banke, čime bi se iznos koji će građani dobiti od besplatnih akcija bitno povećao.

Prodaja Komercijalne banke išla bi putem IPO-a (inicijalne javne ponude na berzi), a građanima bi bilo podeljeno 15 odsto akcija (a ne novac od prodaje). Trenutna tržišna vrednost ove banke sada iznosi 19,7 milijardi dinara (oko 250 miliona evra) i zbog efekata svetske krize doživela je drastičan pad u odnosu na prošlu godinu kada je vrednost banke bila čak tri puta veća (62 milijarde dinara).

Procenjuje se da bi nakon stabilizacije krize u 2010. godini (kada bi akcije ove banke najranije mogle biti iznete na berzu), njena sadašnja vrednost mogla biti barem udvostručena. Dodatnu sigurnost uliva i to što je suvlasnik ove banke Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), koja je pre dve i po godine za 25 odsto akcija Komercijalne banke platila 70 miliona evra.

Inače, najveći broja akcija te banke ima država Srbija (42,5 odsto), zatim EBRD (25 odsto), a ostatak drže pravna lica, među kojima su i Jugobanka u stečaju (3,69 odsto) i Dunav osiguranje (3,48 odsto).

Dosadašnja iskustva sa prodajom srpskih banaka pokazuju da su one uglavnom bila kupovane po tri puta većoj ceni od knjigovodstvene. Tako je Nacionalna banka Grčke kupila je 99,4 odsto akcija Vojvođanske banke po ceni od 385 miliona evra, Delta banku je italijanska Inteza kupila za 333 miliona evra, dok je mađarska OTP banka kupila tri srpske banke (Nišku, Kulsku i Cepter) po ceni od 119 miliona evra.