Međunarodni centar za razvoj finansijskog tržišta

Povoljniji krediti za likvidnost privrede

Vlada Srbije će u četvrtak doneti uredbu koja će omogućiti privatizovanim preduzećima da većod naredne nedelje izvrše reprogram dugova prema državi ili da ih konvertuju u kapital države u preduzeću. Rečje o preduzećima koja redovno isplaćuju zarade i koja su ispunila obaveze iz ugovora o privatizaciji, a koja imaju problema sa likvidnošću.

Predviđena je i izlazna strategija prema kojoj će, kada prođe kriza, učešće države biti prodato ili vlasniku ili trećim licima - izjavio je juče ministar ekonomije Mlađan Dinkić na konferenciji za novinare održanoj posle sastanka s predstavnicima 30 najvećih izvoznih preduzeća i pet banaka koje su odobrile najveći iznos subvencionisanih kredita.

Prema njegovim rečima, Vlada će do kraja meseca formirati tim za sporovođenje međusobnog prebijanja dugova u privredi tzv. multilateralna kompenzacija. Kad je rečo novim merama Vlade, Dinkić je najavio da će posebna pažnja biti posvećena sektorima u kojima je registrovana najveća nelikvidnost, pre svega trgovina i prerađivačka industrija, i dodao da se neće menjati sistem plaćanja PDV-a. On je najavio da će deo dugova države biti izmiren većpo usvajanju rebalansa budžeta, a rečje o dugu putnoj privredi od oko 200 miliona evra, koji će biti isplaćen u maju.

- U razgovoru s privrednicima došli smo do zaključka da je potrebno i moguće dodatno sniziti kamatnu stopu na kredite na likvidnost. Sada je ta stopa 5,5 odsto na godišnjem nivou i ugovorena je u vreme kada je referentna kamata Evropske centralne banke bila tri odsto. Pošto je u međuvremenu smanjena na 1,25 odsto insistiraćemo na dogovoru s bankama da dalje snize kamate prema privredi. Bankari su predložili i ozbiljno ćemo razmotriti mogućnost da se uvedu i dinarski krediti privredi za likvidnost dok će Ministarstvo ekonomije predložiti da maksimalni iznos subvencionisanih kredita za izvoznike sa ugovorenim poslovima bude povećan sa da na četiri miliona evra - rekao je Dinkići podsetio da je od zahteva za subvencionisane kredite u iznosu od 525 miliona evra do sada odobreno 190 miliona evra.

Prema njegovim rečima, privrednici i bankari izneli su niz predloga za nove mere. Tim povodom biće iniciran i niz sastanaka sa predstavnicima poljoprivrede i prehrambene industrije čiji bi izvoz mogao da pomogne ublažavanju efekata krize. Direktor kompanije Impol Ninko Tešić rekao je da je poslednji paket bolji od prve varijatne sa povećanjem PDV i drugih poreza. „Privreda je većobavila velike racionalizacije i u broju zaposlenih i u troškovima i došli smo u situaciju da, i s krizom i bez nje, realni sektor ne može više da izdržava javni sektor“, rekao je Tešić. Predsednik Izvršnog odbora Hipo Alpe Adrija banke Vladimir Čupić ocenio je da „u određenim segmentima“ može izvršiti korekcija kamatnih stopa za privredu nadole.

Pozajmice iz Kine i Rusije

- Tražili smo investicione kredite i od ruske i od kineske vlade. Od ruske vlade to bi bio kredit za izgradnju metroa u Beogradu, a od kineske za izgradnju mosta od Zemuna do Borče. Postavljeno je pitanje i da li postoji mogućnost dobijanja kredita u manjem iznosu za podršku budžetu. Najdalje se odmaklo u razgovorima s Kinezima gde uskoro kreću pregovori i, ukoliko budu uspešni, sledeće godine počinje izgradnja mosta po sistemu „ključu ruke“. Što se tiče Rusije, dogovoreno je da delegacija Vlade ode u Moskvu na razgovore o kreditima za metro i budžet - rekao je ministar Dinkići dodao da bi iznos kredita Kine trebalo da premaši 200 miliona evra.

INTERVJU: MILUTIN MRKONJIĆ, MINISTAR ZA INFRASTRUKTURU
O čemu postoji nesporna saglasnost Svetske banke, Evropske unije, predsednika Srbije, vlade i svih ministara? O izgradnji Koridora 10 kao objektivno velike razvojne šanse Srbije, kaže Milutin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu.

Ako je tako, zašto su onda na prošlonedeljnoj sednici Nacionalnog saveta za infrastrukturu „sevale varnice”, a mediji čitav vikend obaveštavali da Mrkonjić podnosi ostavku. Ključna ocena je zapisana u materijalu Ministarstva za infrastrukturu, a glasi: „Sredstva za eksproprijaciju prioritetnih deonica autoputa nisu obezbeđena, a to je neophodan uslov da bismo počeli da koristimo kredite međunarodnih finansijskih institucija”.

Ministar Mrkonjić u razgovoru za „Politiku” kaže da se može diskutovati o tome da li Koridor graditi u uslovima krize ili treba da se radi onoliko koliko se može. Ako se za bilo šta može mobilisati strani kapital, onda je to Koridor 10 i u načelu su svi za to da se Koridor 10 radi, ali postaje sporno kada treba obezbediti domaće pare.

„Čak ni pare nisu sporne. Srbija je dobila kredite za puteve i železnicu. Srbija je došla u fazu da te kredite otplaćuje, a ne koristi. I odatle moja ljutnja”, kaže Mrkonjić.

Zašto se već odobreni krediti ne koriste?

Kad je potpisivala ugovore s međunarodnim finansijskim institucijama o kreditima, Srbija se obavezala da će država da snosi troškove eksproprijacije. To je pravilo: međunarodni krediti ne mogu se dobiti dok se ne obave pripremne radnje, eksproprijacija i projektovanje. Mi smo Nacionalnom savetu za infrastrukturu prosledili informaciju iz koje se vidi da je za projektovanje prioritetnih deonica na autoputu potrebno 10,1 milion evra i 85 miliona evra za eksproprijaciju zemljišta za prioritetne deonice.

Eksproprijacija od Horgoša do Novog Sada je uglavnom završena i zato tamo idemo s radovima. Za obilaznicu oko Beograda treba nam oko 40 miliona evra, ona nije završena, a dobijen je kredit za izgradnju od 115 miliona evra, 50 miliona za trasu i 65 za petlju.

Za celu eksproprijaciju na 250 kilometara duž autoputa na Koridoru 10 treba nam 130 miliona evra. Kada je pravljen budžet, greškom je u rashode države ova suma upisana u dinarima i odatle deo problema.

Međunarodni kreditori su spremni da prihvate idejne projekte umesto glavnog, ali eksproprijaciju moramo da završimo. I zato je pravo pitanje: Ume li to Srbija da reši?

Planirali smo da ove godine završimo kompletnu eksproprijaciju, a u međuvremenu smo promenili zakon koji dozvoljava zamenu zemljišta, pa je potrebno manje para. Tamo gde se dogovore vlasnici, moguća je zamena, a vlasnici nisu samo veliki i poznati biznismeni, nego i državna preduzeća. Onda će ta suma biti manja. I zato sada ne možemo da govorimo o sumama potrebnim za eksproprijaciju. I zato mnogi sada lupetaju o ciframa koje se ne znaju. Tek kad dobijemo projekat eksproprijacije znaćemo šta je čije zemljište.

Kad će biti gotov projekat eksproprijacije?

Ovih dana će biti gotov.

Po prirodi posla, dobijam informacije da su, na primer, Ljubiša Buha, Vojin Lazarević i Zoran Drakulić otkupili pola tog zemljišta na obilaznici autoputa oko Beograda koja je duga 10 kilometara. Ali, najveće parče zelje preko kojeg treba da pređe obilaznica ima PIK „Zemun”, bivša društvena firma koja je u stečaju. Zna se ko je u proteklih sedam godina kupovao tu zemlju, ali to nije moja krivica. Dok ne bude gotov projekat niko ne zna koliko je to parče zemlje koje mora da se ekspropriše. Pitao sam neke od njih da li su spremni da poklone državi to parče zemlje, i jedan od njih je pristao uz jedan mali uslov.

Koji?

Pa nije ni finansijski, ni zakonski, jedan sasvim običan zahtev, da ga primi jedan od zvaničnika i da o tome razgovaraju. Čovek nije glup, on računa da će vrednost ostalog zemljišta koje je kupio znatno da poraste kad se izgradi autoput i time će kompenzirati izgubljenu sumu od eksproprijacije za obilaznicu.

S tim vlasnicima takođe može da se napravi dogovor, da eksproprijacija državu ne mora mnogo da košta.

Na jugu nema problema sa eksproprijacijom.

Uostalom, ne radim ja eksproprijaciju, nego Oliver Dulić. I to mora da se završi da bi država povukla kredit.

Moje pitanje za državu je da li za dva meseca može da da 40 miliona evra u dinarima da bi mogla da koristi 115 miliona evra međunarodnih kredita. To je tema. Ne prihvatam filozofiju da zbog štednje nema ni za šta para. Te pare stoje već dve godine.

Na železničkom koridoru nema tih problema, eksproprijacija košta oko 2,5 miliona evra. Ipak, tri kredita teku, a ne možemo da realizujemo.

Tvrdim da već sada može da se radi 60 kilometara autoputa i 80 kilometara pruge. A sve stoji iako ima para.

Pa šta se onda gradi na Koridoru 10?

Kad smo pravili strategiju znali smo da nema domaćih para i smislio sam da u ovoj godini načnemo samo one deonice koje garantuju međunarodnim finansijerima da smo ušli u taj posao. Jer, oni nam više ne veruju. Prema toj dinamici krenuli smo s malom deonicom sa juga od 20 kilometara i sa deonicom na severu sa što manje domaćih para. Pa da zatim ove godine uradimo kompletno projektovanje i eksproprijaciju i da izgradimo 40 kilometara autoputa. To je već nešto. Ako to ne uradim, neka me obese o prvu banderu.

Cilj je, naravno, i da „otpušimo” obilaznicu oko Beograda za koju imamo odobrene kredite, pa da od polovine godine pristignu drugi međunarodni krediti i onda krenemo punom snagom. To je bila prvobitna ideja i zato sam prihvatio pet milijardi dinara para za ovu godinu iz domaćih izvora, odnosno budžeta. Sada su i to sasekli i to je prelilo čašu i rekao sam da tako ne može.

Nama su domaće pare potrebne za finansiranje predradnji za povlačenje međunarodnih para što će do kraja godine biti oko 1,2 milijarde evra iz trenutno najpovoljnijih svetskih kredita. Mi smo već dobili kredit od 388 miliona dolara od Svetske banke, 600 miliona evra od Evropske investicione banke, 150 miliona evra od Evropske banke za obnovu i razvoj i donaciju od Grčke od 100 miliona evra.

To je bila strategija. I zato sam se naljutio što to neko sada menja. Deonica Levosoj – Donji Neredovac treba da bude gotova do 1. jula.

Ako se radi po planu, 1. oktobra možemo da imamo urađenih 40 kilometara autoputa. I počećemo još 50-100 kilometara, a obilaznicu ćemo isterati sto odsto.

Svi traže posao, 27 firmi se „bije” na tenderu za jednu deonicu od 20 kilometara od Novog Sada do Horgoša vrednu 20 miliona evra.

Iz vlade je procurila informacija da se namešta tender za projektovanje deonice kroz Vojvodinu za firmu CPV?

Ta firma je sa Institutom za puteve i CIP-om još u idejnim projektima podelila deonice za projektovanje, pa je logično da nastave i kroz glavne projekte. Problem je, međutim, što je to projektovanje uneto u sistem javnih nabavki i to je katastrofa.

CPV nisam ja svojevremeno prodavao jednom srpskog kontroverznom biznismenu. I sada, zbog jedne deonice autoputa, neko hoće da hapsi projektante i šalje im finansijsku policiju.

Sami sebe upetljavamo u bespotrebne procedure.

U ovom trenutku jedino su Koridor 10 i Narodna banka Srbije dobili pare iz inostranstva. I dok devizne rezerve „trljaju ruke”, infrastruktura ima glavobolju?

U projektu infrastrukture imamo 1,5 milijardu evra i bez problema možemo da dobijemo još toliko. Ako „odgušimo” te kredite i oni budu korišćeni, onda vlada neće morati iz budžeta da deli socijalu radnicima koji ne rade, već će ti radnici početi da rade na izgradnji Koridora 10 i dobijaće plate.

Javnost je osetljiva kad je u pitanju eksproprijacija. Neki poslovni ljudi, znajući za planove obilaznice autoputa oko Beograda, kupovali su zemlju po jednoj ceni, a sada će prodavati državi po mnogo puta većoj ceni i zaraditi dosta novca?

Jeste, ali šta da radimo. U normalnim zemljama država ne izlazi u javnost sa javnim radovima dok ne otkupi zemlju. Nažalost, mi smo objavili i tu ljudi su kupili zemlju pre šest, sedam godina. Tajkuni su ili podrška ili prepreka Koridoru 10. I država može da nađe rešenje s njima. Pa neće valjda Srbija da sedi i da se čudi što su oni pokupovali zemlju. Ako ih ne uzmemo kao činjenicu, nećemo rešiti eksproprijaciju, a ako nju ne rešimo, nema obilaznice na Koridoru 10.

Da li je zaista skuplji kilometar puta u Srbiji od izgradnje kilometra puta u Crnoj Gori?

To može da kaže samo neznalica. Malo pre sam razgovarao sa crnogorskim kolegom Andrijom Lomparom i od njega dobio sledeće podatke. Dakle, kilometar autoputa Bar – Boljare po klasičnom modelu koncesione izgradnje košta 15 miliona evra, a kroz privatno-javno partnerstvo 30 miliona evra. U Srbiji, izgradnja kilometra autoputa kroz Vojvodinu košta milion evra u jednoj traci, a kroz Sićevačku klisuru 10 miliona evra. I više ne može da bude.

Kada smo počeli sa izgradnjom ovih dva puta po deset kilometara u Vojvodini, računica je pokazivala cenu 16 miliona evra ili 1,2 miliona evra po kilometru, a sada smo uspeli da spustimo na devet miliona evra ili 900.000 evra po kilometru. I nije ni čudno, kriza je, sve firme se bore za posao i moraju da spuštaju cene radova.

Otkud onda toliko dilema i rasprava oko nespornog antikriznog projekta?

Nije cilj da sve stane. Da li postoje iskušenja? Postoje i nije sve idealno, ali to ne znači da mi sada treba da stanemo i da ne gradimo Koridor 10. On je kičma i oko njega ćemo imati 2,5 milijarde evra u ovoj godini. To je prostor za osnivanje stotina malih privatnih firmi koje država može da pomogne i podrži njihovo osnivanje.

Koridor 10 je šansa i pitanje je da li Srbija ume da je iskoristi sa malo, malo više ili mnogo komercijalnih i industrijskih efekata i promenom privredne strukture.

Ove godine prvobitno smo planirali 50 milijardi dinara za Koridor 10, a vlada je na kraju odvojila pet milijardi i ja se nisam bunio. E sad kad su i tih pet sasekli na tri milijarde ne mogu da ćutim. Ako je Koridor 10 prioritet, onda ima svi da za to „poginemo” i realizujemo planiranih pet milijardi dinara kako bismo u drugoj polovini godine počeli da povlačimo međunarodne kredite. A tamo gde u podacima piše da nedostaje novac za pojedine projekte, u međuvremenu su pare obezbeđene iz stranih kredita i nigde ne fale.

Mi ne znamo da iskoristimo ni odobrene međunarodne pare, ali neko treba da stegne petlju i razgovara sa tajkunima, plati im eksproprijaciju i tako oslobodimo 115 miliona evra za obilaznicu autoputa oko Beograda.

Pregovori o novcu krajem meseca

Srbija će moći da računa na finansijsku podršku Svetske banke prilikom realizacije Železničkog koridora 10 i ta sredstva uopšte nisu sporna, nezvanično saznaje „Politika” u ovoj međunarodnoj finansijskoj instituciji.

Međutim, pregovori sa nadležnim državnim zvaničnicima najranije će moći da počnu krajem aprila ili početkom maja, što znači da će naša zemlja obećani novac moći da dobije tek posle toga.

– Nije u pitanju nikakav zastoj u pregovorima, već je reč o proceduri unutar same banke, koja mora da se ispuni pre nego što pregovori počnu – kaže naš izvor.

Ministar za ekonomiju Mlađan Dinkić razgovaraće danas sa delegacijom Samostalnog sindikata i opštine Trstenik

Radnici na protestnom skupu su tražili od vlade da poništi kupoprodajni ugovor Foto R. Stanković Trstenik – Radnici „Prve petoletke“ zaustavili su juče proizvodnju i u osam sati započeli zbor u krugu preduzeća, tražeći od vlade da poništi kupoprodajni ugovor sa ukrajinsko-britanskim konzorcijumom koji čine „Lavovski autobuski zavod” i „Siti transport konstrakšn investments Ltd“. Više od 3.000 radnika, predvođenih Samostalnim sindikatom, potom je krenulo u protestnu šetnju i zaustavilo se na platou ispred zgrade Skupštine opštine, gde im se obratio predsednik opštine Stevan Đaković.

Za predstavnike Samostalnog sindikata neprihvatljiva je prodaja sistema od 17 privrednih društava i holdinga za 2,5 miliona evra, uz investiciju od 60 miliona evra i minimalni socijalni program.

– Kada smo bili u Beogradu, jasno smo rekli i pomoćniku ministra ekonomije i predstavnicima Agencije za privatizaciju da taj kupac nije za nas i da neće ući u „Petoletku”. Nama treba kupac koji će pokrenuti proizvodnju, da ne radimo tri dana u nedelji, već pet. „Petoletka“ postoji 60 godina i zaslužuje boljeg kupca. Istina je da smo od 2000. do danas spali sa 11.000 na 5.900 radnika. Sada taj kupac traži da država pošalje kući još 1.000 radnika. Ne želimo sudbinu „Magnohroma” u Kraljevu – upozorio je Nenad Nikolić, predsednik Samostalnog sindikata „Zaptivke”.

Podršku zahtevima radnika pružio je i Dragan Egerić, generalni direktor holdinga „Prva petoletka”, koji je rekao da u ovim uslovima nije lako realizovati projekat privatizacije ozbiljne firme poput „Petoletke”.

– Ono što mogu da kažem jeste da smo imali ozbiljnu podršku i Agencije, Ministarstva ekonomije i vlade u celini. Država nam je dala niz subvencija, prihvatila da i treći put raspiše tender. Nisam siguran da je ovo što je sada, posle otkazivanja ugovora prvorangiranog kupca, pravo rešenje koje je uradila Agencija za privatizaciju, ali je činjenica da su morali da potpišu taj ugovor. To je samo ugovor, „Petoletka” još nije prodata. Ugovor će biti realizovan kad se ispune svi navedeni uslovi – rekao je direktor Egerić, koji je prekinut zvižducima.

Stevan Đaković, predsednik opštine, podsetio je da je još pre dve nedelje inicirao sastanak sa direktorima „Prve petoletke”, ali se, nažalost, niko nije odazvao.– Nama je bilo jasno da ovakva privatizacija ne ide dobrim tokom. Međutim, preovladalo je mišljenje dela rukovodstva „Petoletke” koje smatra da je ovo idealan vid privatizacije. Nezadovoljstvo ovih ljudi je apsolutno opravdano. Ne treba zaboraviti da je „Petoletka” sa oko 5.900 radnika najveći sistem u Srbiji – rekao je prvi čovek Trstenika.

Potpisivanje ugovora o prodaji „Petoletke” drugorangiranom kupcu nije očekivano u Trsteniku. Predsednik opštine Stevan Đaković rekao je radnicima da su svi očekivali da će tender propasti, ali ih je vest o prodaji „pogodila kao grom iz vedra neba”. Nadali su se da će Agencija, nadležno ministarstvo i rukovodstvo „Petoletke” započeti aktivnost na pronalaženju strateškog partnera po modelu koji je sličan kragujevačkoj „Zastavi”.

– U četvrtak uveče stigla je vest da je Agencija za privatizaciju ipak potpisala kupoprodajni ugovor. Ne želim da kažem da je neko svesno hteo da izigra ove radnike, ali kao prvi čovek lokalne samouprave saznao sam da je ugovor potpisan – ističe Đaković.

Nezadovoljnim radnicima u Trsteniku obratio se i predsednik Opštinskog odbora G17 plus Miroslav Aleksić, ali je dočekan burnim negodovanjem i zvižducima. On je pokušao da objasni da je ministar Dinkić zagovarao prodaju po delovima a ne u celini, kako bi u Trstenik došla tri ili četiri kupca. On je ponudio rukovodstvu i sindikatu da u utorak u Beogradu razgovaraju sa državnim sekretarom u Ministarstvu ekonomije Nenadom Ćirićem, što su radnici s negodovanjem odbili.

Najveću dobit prošle godine ostvarila je Rajfajzen banka, čak 6,9 milijardi dinara, i to je 2,5 milijarde više nego prethodne godine. Sledi Inteza banka sa dobiti od 6,4 milijarde što je više nego dvostruko više u odnosu na 2007, a u vrhu je i niška AIK banka sa profitom od šest milijardi dinara. Značajne profite napravili su i EFG, Komercijalna, Hipo banka i Sosijete ženeral. Najefikasnija, mereći prinosom na kapital i imovinu, bila je AIK banka.

Preokret
Najveći preokret u poslovanju, u odnosu na prošlu godinu, napravila je Poštanska štedionica. Ona je od minusa iz 2007. od 1,3 milijarde, prošle godine došla u isto toliki plus. S druge strane, novosadska Metals banka je napravila rekordan gubitak, i to samo u poslednja tri meseca prošle godine koji je dostigao četiri milijarde dinara. Ova banka je posle tri kvartala bila čak u plusu od preko 400 miliona dinara, ali su problemi u poslovanju i nelikvidnost koja se završila uvođenjem privremene uprave NBS u banku, doveli do katastrofalnih brojki u bilansu uspeha.

Minus
Osim Metalsa, još osam banaka završilo je godinu u minusu, od čega dve državne - Kredi i Privredna banka Pančevo. Kredi banka je izgubila oko 620, a Privredna banka Pančevo 235 miliona dinara. Neki su vezali gubitke pa je recimo Meridijan banka prošlu godinu završila sa minusom od dve milijarde, što je za 800 miliona dinara veći gubitak od onog u 2007. godini, dok je Marfin banka utrostručila negativan rezultat iz 2007. na 1,8 milijardi dinara. Osim njih u crvenom su i Findomestik, KBC i Moskovska banka.

Sektor
Osim profita povećana je i aktiva celog sektora sa 1.558, na 1.777 milijardi dinara, odnosno za oko 14 odsto, i za toliko se može reći da je porastao bankarski sektor tokom prošle godine. Ukupan akcijski kapital iznosio je 319 milijardi dinara, a banka sa najvećim kapitalom bila je EFG Evrobanka.

Lider
Lider po veličini na tržištu ostala je Inteza banka sa bilansnom aktivom od 250,2 milijarde dinara, daleko ispred prvog pratioca, ovog puta Komercijalne banke sa 170 milijardi dinara, a Rajfajzen banka je sa, nekada, pozicije najveće banke u Srbiji, pala na treće mesto sa aktivom od nešto više od 160 milijardi dinara. Na četvrtom i petom mestu su EFG sa 124 milijarde i Hipo banka sa 114 milijardi dinara. Po veličini akcijskog kapitala, iza Evrobanke, sledi Inteza sa 28,4 milijarde i Rajfajzen sa 27,47 milijardi dinara.

- po povraćaju na imovinu (ROA, u %)

AIK 7

Poštanska šted. 5,35

Rajfajzen 4,3

Deficit budžeta Srbije je u prvom kvartalu bio 13,5 milijardi dinara, jer su prihodi bili 141 milijardu, a rashodi 154 milijarde dinara

Prema metodologiji koja je usklađena sa Međunarodnim monetarnim fondom, a koja u budžetske prihode uključuje sve izvore finansiranja, budžetski deficit je 11,2 milijarde dinara, objavilo je Ministarstvo finansija.

Najaviše prihoda, 69,4 miliajrde dinara, prikupljeno je naplatom poreza na dodatu vrednost (PDV).

Prihodi od carina na kraju prvog kvartala iznosili su 11,5 milijardi dinara, a od akciza 21,9 milijardi dinara.

U rashodima budžeta najveće stavke su isplata organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja - 60 milijardi i troškovi za zaposlene - 43,7 milijardi dinara.

Zakonom o budžetu za 2009. godinu planirani su prihodi od 698,8 milijardi, a rashodi od 748,7 milijardi, tako da bi budžetski deficit iznosio 49,9 milijardi dinara. Vlada Srbije trebalo bi ove nedelje da usvoji rebalans budžeta kojim će deficit biti povećan na 90 milijardi dinara.

Javni dug Srbije na kraju februara ove godine iznosio je 8,8 milijardi evra, od čega je 3,2 milijarde unutrašnji, a 4,7 milijardi spoljni dug, dok su indirektne obaveze 929 miliona evra. Na kraju 2000. godine javni dug je iznosio 14,2 milijarde dolara.