 |
|
|
|
|
| Arhiva vesti |
|
Uknjižen kapital 400 firmi
Od oko 400 preduzeca ciji je akcijski kapital uknjižen, a akcionari – upisani u Centralni registar hartija od vrednosti, svega stotinak zasad promece svoje akcije na Beogradskoj berzi.
Da bi se akcijski kapital i ostalih preduzeca pojavio u berzanskom prometu neophodno je da menadžment prethodno potpiše Prospekt – svojevrsnu legitimaciju emitenta, kojim se predstavlja potencijalnim investitorima, kaže za naš list direktor Centralnog registra Vida Uzelac.
To znaci da menadžment vecine uknjiženih firmi ne poštuje zakonske obaveze po kojima bi u roku od tri dana nakon upisa u Centralnom registru trebalo da podnesu zahtev za listing na berzi, koji je nemoguc bez prethodnog objavljivanja Prospekta.
Medutim, uprkos cinjenici da veliki broj menadžera preduzeca ne žuri da stavi potpis na Prospekt sankcije za privredni prestup, u iznosu od 60.000 do 600.000 dinara, se ne primenjuju, kaže Vida Uzelac.
Ukazujuci na to da se u mnogim firmama odugovlaci i s predajom Knjiga akcionara radi upisa u Registar, koji je prvi uslov za trgovanje, naša sagovornica kaže da vlasnici akcija mogu da uknjiže svoj kapital ne cekajuci da se menadžment smisli da to uradi.
To podrazumeva podnošenje zahteva za upis akcija u Centralni registar uz obezbedenje potrebne propratne dokumentacije.
Na javnoj ponudi nakon upisa u Registar akcionari bi, ne cekajuci objavljivanje Prospekta, mogli da ponude svoje akcije van berze ukoliko se pojavi kupac s javnom ponudom za preuzimanje najmanje 25 odsto kapitala firme cije akcije poseduju, kaže Vida Uzelac.
Pritom javna ponuda za kupovinu akcija, cesto deluje podsticajno na razne kupce da ponude više cene od prvobitno objavljene, što je dobro za akcionare jer pooštrava konkurenciju medu potencijalnim investitorima.
Doduše, to svojevrsno nadmetanje se obavlja mimo Beogradske berze u Komisiji za hartije od vrednosti gde se otvaraju koverte sa svim ponudama.
Naša sagovornica posebno naglašava cinjenicu da je uknjižbom u Centralni registar vlasništvo akcija potpuno sigurno, premda se, do otvaranja vlasnickih nalazi na takozvanom „privremenom racunu”.
Otuda price pojedinih berzanskih posrednika da akcionari moraju da otvore vlasnicke racune iskljucivo kod korporativnog agenta, ili da ukoliko ne požure s otvaranjem tih racuna mogu da izgube vlasnicka prava – nisu tacne, izricita je Vida Uzelac.
Ukoliko ne žele da otvaraju vlasnicke racune dok se ne odluce na trgovanje svojim imetkom vlasnici akcija ne moraju da to urade, jer se do tog trenutka njihov kapital nalazi na sigurnom – na privremenom racunu u Registru.
Medutim, bolje je da imaju vlasnicke racune kako bi emitentu – firmi cije akcije poseduju omogucili da bolje komunicira sa svojim akcionarima, kaže naša sagovornica.
Zašto izostaju efekti privatizacije
Dosadašnjoj privatizaciji u Srbiji mnogo šta se može zameriti, pa i pojedini brzopleti, neodgovorni i nezakoniti koraci i izostanak pravih efekata, ali ona i dalje nema alternativu – ovaj proces mora da bude nastavljen. I to po važecem sistemu privatizacije: ma koliko se sadašnjem modelu moglo prigovoriti, traganje za novim dodatno bi usporilo privatizaciju u ekonomiji u kojoj je, ocito – kašnjenje na svim poljima.
Pošto od raspleta trenutnog zastoja u privatizaciji poprilicno zavisi i ekonomska buducnost zemlje, poslednji je trenutak da se cuje ozbiljno upozorenje strucnjaka, dosad prigušeno zaglušujucom bukom tobožnjih eksperata i nevladinih organizacija: sa državom kao kolovodom i glavnim igracem u privatizaciji, a bez pravne sigurnosti i vladavine prava – nema ni ozbiljnih investitora, ni željenih rezultata privatizacije u efikasnijoj privredi.
Ovom porukom pravnici u privredi Srbije i Crne Gore, univerzitetski profesori, privredne sudije i advokati završili su još jedan godišnji, svoj 13. kongres u Vrnjackoj Banji „Privreda i privatizacija” kao glavna kongresna tema 15 godina po pocetku privatizacije još u prethodnoj Jugoslaviji, najbolje svedoce da u ovom procesu, kažu, ozbiljno škripi. Uzroci, tvrde, kriju i rešenja: mnogo zakona i malo zakonitosti, najcešce je izricana dijagnoza; vidljiva ruka države i nevidljiva ruka tržišta, parafraza dr Mirka Vasiljevica, predsednika Udruženja pravnika u privredi SCG i novoizabranog dekana Pravnog fakulteta u Beogradu, o stanju uzrokovanom upornim donošenjem propisa koji jacaju komandnu privredu.
– Bez vladavine prava nema garancija za privatnu svojinu kao ishodišta privatizacije, pa otud ni ostalih ciljeva privatizacije – reci su dr Vasiljevica.
A u prici o vladavini prava u privatizaciji, zasad, samo o zakonu iznad Ustava (Zakon o privatizaciji ukida ustavnu kategoriju društvene svojine), o zakonima koji jedni drugima protivrece (o preduzecima i tržištu hartija od vrednosti), o uredbama i sudskim odlukama iznad zakona…
– Nema vladavine prava u komandnoj ekonomiji – izricit je dr Vasiljevic.
A centralizovanost privatizacije kod nas je, po njemu, dovedena do savršenstva: centralizovan metod, centralizovan postupak, centralizovani prihodi. Sve je u rukama vladine Agencije za privatizaciju – od inicijative, preko prodaje imovine koja državi ne pripada, do kontrole. „Kontrolu obavlja isti organ koji i sprovodi privatizaciju i koji je u ugovornom odnosu jedna od ugovornih strana, što je svojevrsni korporativni incest”, kaže dekan Pravnog fakulteta.
I još: svi su akcionari, po Zakonu o preduzecima, ravnopravni, ali su, naknadnim nesrecnim izmenama, neki, kao Akcijski fond, postali orvelovski ravnopravniji, primecuje dr Vasiljevic, dodajuci da su javnoj promociji našeg privatizacionog patenta mnogo doprineli i ekonomski novinari, iz neznanja, nerazumevanja ili po partijskom zadatku, i politicki isforsirani „eksperti” cija se strucna legitimacija meri stepenom politicke lojalnosti partiji na vlasti ili vladi.
U Srbiji je jedan od glavnih problema, uocljiv narocito u sporu Antikorupcijskog saveta i bivšeg Ministarstva za privatizaciju, nedovoljan politicki kredibilitet ove reformske mere, kaže Miodrag Jovanovic, s beogradskog Pravnog fakulteta. Zbog izostanka zakona o restituciji, još je nerešen status nacionalizovane imovine i opravdan revolt „starih” vlasnika imovine koja se privatizuje.
Zatim, javnost je posebno osetljiva na socijalne aspekte privatizacije, pa bi trebalo zakonom, a ne uredbama, propisati najrigorozniju postprivatizacionu kontrolu sprovodenja socijalnih programa i ostvarivanja radnickih prava. Neophodna je i veca kontrola privatizacije od strane skupštine.
Najzad, kada se, uz sve to, i ojacaju mehanizmi nadzora koji bi u što vecoj meri predupredili mogucnost zloupotreba, posebno politicke korupcije i upliva prljavog novca – moci ce da se govori o politickom kredibilitetu privatizacionog procesa u Srbiji, smatra Jovanovic.
|
|
|
|
|
|
|
|
