Danas se pušta u saobraćaj 20 kilometara od Subotice do Beograda, a cela trasa biće završena do kraja 2011. godine, rekao ministar Dulić

Do kraja 2011. godine biće završena trasa autoputa od Horgoša do Beograda, a do 2012. godine čitava deonica Koridora 10 od Horgoša do bugarske granice, rekao je juče na konferenciji za novinare dr Oliver Dulić, ministar za ekologiju i prostorno planiranje. On je naglasio da će u nedelju biti puštena u saobraćaj deonica duga 20 kilometara, na kojoj su radovi započeli 7. jula ove godine, a ministar Dulić je najavio da će naredne godine biti nastavljeni radovi na izgradnji još 20 kilometara punog profila autoputa.

I pored nepovoljnih vremenskih prilika, izvođači radova uspeli su da radove okončaju do planiranog roka, 29. novembra. Sredstva u iznosu od oko 1,6 milijardi dinara obezbeđena su iz republičkog budžeta.

Da bi se završio takozvani severni krak Koridora 10, odnosno Novi Sad i Horgoš u celini bili povezani autoputem, neophodno je privesti kraju radove na izgradnji petlje kod Novog Sada i još 40 kilometara druge trake autoputa, takođe, između Novog Sada i Horgoša, a da bi Beograd i srpsko-mađarska granica imali najsavremeniju saobraćajnicu bez „problematičnih tačaka” neophodno je izgraditi i novi deo (drugu traku) mosta preko Dunava kod Beške.

–Važno je naglasiti da je ovo naš prvi autoput koji je rađen s građevinskom dozvolom, s domaćim izvođačima i niskim cenama, uz maksimalan kvalitet izvedenih radova – rekao je Dulić.

On je naveo i da se trenutno priprema dokumentacija i projektuje saobraćajnica od Beograda ka južnom Jadranu, a oni koji očekuju da stalno na terenu vide mehanizaciju treba da znaju da faza pripreme i planiranja traje dugo koliko i faza neposredne izgradnje puta.

Ministar u Vladi Srbije, zajedno s Vesnom Perić, direktorkom SIEPE, boravio je u Subotici povodom prezentacije poslova na eksproprijaciji zemljišta za izgradnju „ipsilon” kraka, odnosno obilaznice oko Subotice prema graničnom prelazu Kelebija.

–Za obilaznicu su završeni svi poslovi osim izrade glavnog projekta, za završetak deonice od 22 kilometra potrebno je 120 miliona evra, i uspeh nas nekoliko je što je „ipsilon” krak postao deo Koridora 10, i ova deonica koja je od izuzetne važnosti za Suboticu biće završena zajedno sa Koridorom do sredine 2012. godine. Mi se ne plašimo da odredimo datume prema kojima će moći da se meri naš rad – rekao je Dulić.

Iz budžeta i privatizacionih prihoda podeljeno oko 30 milijardi koje ni do danas nisu vraćene. – Država protiv države. – Ministarka najavljuje otpis dugova

Država Srbija je tužila Vrhovnom sudu samu sebe. Ova zanimljivost, mada bi mogla biti, nije iz rubrike „Verovali ili ne”. Nije ni nastavak onog vica u komesrpskiseljak preti: „Sve ću da vi tužim” a kad više nema koga – tuži sebe. Informacija je sasvim ozbiljna i pouzdana i ubeležena je u prvi izveštaj o reviziji republičkog budžeta koji je predstavljen protekle nedelje, na videlo iznoseći gomilu nepravilnosti u korišćenju novca poreskih obveznika, ali i nemara u vođenju javnih finansija.

Pomenutu tužbu Vrhovnom sudu krajem prošle godine podnela je Republika Srbija – Ministarstvo trgovine i usluga protiv Republike Srbije – Ministarstva finansija pokušavajući da Republičku direkciju za robne rezerve spase vraćanja milijardu i po dinara duga (od ukupno 2,5 milijardi) pozajmljenih još 2001. iz budžetske rezerve radi otkupa pšenice, a sa obavezom vraćanja zajma iste godine.

Kako u međuvremenu obaveza nije izmirena, Sektor za budžetsku inspekciju i reviziju Ministarstva finansija prvostepenim rešenjem, posle šest godina, 2007, dužniku nalaže vraćanje pozajmljenog novca u budžetsku kasu. Međutim, u sporu država protiv države reaguje Ministarstvo trgovine i od Vrhovnog suda traži da se poništi rešenje Ministarstva finansija.

Ma šta sud odlučio, pošto je potraživanje sporno i pošto nisu blagovremenopreduzete mere za povraćajpozajmice, državni revizori su sugerisali vladi da(saglasnoodredbamaZakona o budžetu) donese odlukukojom bi se i ovo,kao i druga nenaplativa potraživanja, greškom vođena kao kratkoročna, mada to odavno nisu, zapravo likvidiralo.

Međutim, srpski budžet je,zbog pozajmljivanih para(tokom devedesetihidvehiljaditih godina)a do danas nevraćenih,zbog nemara i nebrige nadležnih za javne finansije da naplate svoje dugove, ostao kraći za oko 30 milijardi dinara.

Revizijom prošlogodišnjeg budžeta ustanovljeno je da do kraja 2008. godine nije vraćeno iz budžeta i budžetske rezerve uzetih 13,5 milijardi dinara dinara, ali i još15 milijardi zajmova podeljenih u 2005. i 2006. iz privatizacionih sredstva. A da ih je naplatila država je tim novcem mogla da otplati sve kamate po uzetim kreditima dospele u ovoj godini ili da pokrije kompletne izdatke za dečju zaštitu ili da udvostruči kapitalna ulaganja iz budžeta.

A kome je, koliko i za šta država pozajmljivala novac ne hajući godinama što joj dužnici ne vraćaju pare?

Od gotovo15 milijardi podeljenih iz privatizacionog fonda javna preduzeća su dobila više od polovine – 7,85 milijardi,direktni i indirektni korisnici budžeta 5,84 adruge firme 1,27 milijardi dinara. Najveći deo ovih pozajmica,ukupno 11,6 milijardidinara,dato je zaisplatuotpremninaradnicimaujavnimpreduzećima, preduzećimavojneindustrijeiuustanovamazdravstvenezaštite (posredstvom Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje), a s nešto više od tri milijarde,najblaže rečeno, gašeni su požari (isplate obaveza izarada) u javnim preduzećima („Srbijašume”, NIS, „Srbijagas”, ŽTP), indirektnimkorisnicimabudžeta (školeiKBC„Bežanijskakosa”, „Galenika”, Fondza razvoj).

Najveći deo ovih sredstva – više od 12 milijardi dinara –trebalo je da bude vraćen u istoj godini kada je i uzet, a manji deo duga – ukupno 2,73 milijarde dinara dugaŽeleznicei RTB „Bor” nakon prodaje imovine. Ali nije. U međuvremenu, recimo NIS-u i Železnici, isplaćivane su i nove pozajmice iako su rokovi za vraćanje starih odavno istekli.

Istina u ovoj godini, poslezatvaranja prošlogodišnjih knjiga koje su revizori kontrolisali, polovina sredstva datih iz privatizacionog fonda vladinom odlukom je pretvorena u kapital države, odnosno njime je uvećan državni kapital u NIS-u, KBC „Bežanijska kosa”, Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje i „Galenici”.

Drugi par rukava su pozajmice iz budžeta i budžetske rezerve –ukupno 13,5 milijardi dinara od kojih je bezmalo 12 milijardi dinara dato 1999.do 2004.godine. Sem one 2,5 milijarde dinara Republičkoj direkciji za robne rezerve, s gotovo dve milijarde dinara država ječastila „Elektroprivredu” i sa 7,5 milijardi Republički PIO fond zaposlenih .

Potraživanje od JP „Elektroprivrede Srbije” (EPS) od 1,9milijardi dinara odnosi se na isplaćene pozajmice iz budžeta Republike u 1999. godini (868miliona dinara) i po osnovu duga prema Narodnoj banci Jugoslavije koji je u 2004. godini preuzela Republika Srbija izdavanjem obveznica Narodnoj banci Srbije (nešto višeod milijarde dinara). Ovu obavezu prema budžetu Republike Srbije EPS izmiruje u rokovima dospećanjenih obaveza prema Narodnoj banci. Potraživanje od 1,8 miliona dinara odnosi se na pozajmicu datu iz budžeta Republike Srbije Sindikatu EPS-a u 2001. godini. Ovaj iznos potraživanja je sporan, pošto ga EPS sada ne priznaje. Iskazano potraživanje od Republičkog fonda zapenzijskoiinvalidskoosiguranjezaposlenih odnosi se na pozajmice date iz budžeta 2003. godine po zaključku vlade, uz obavezu vraćanja istih do kraja novembra 2003. godine.

Potraživanjaod 13,5 milijardi budžeta i budžetske rezerve ni do danas nisu usaglašena niti su preduzete mere da se ona naplate.

– Zbog zastarelosti, nedostatka dokumentacije kojom se dokazuje osnovanost potraživanja, neusaglašenih iznosa s dužnicima, zbog objektivne nemogućnostinjihove naplate, kao i zbog sudskog spora koji se vodi, ukupno 2,2 milijarde dinara (Sindikatu EPS-a –1,8miliona, zastarela neusaglašena, nedokumentovana i objektivno nenaplativa potraživanja od budžetskih korisnika, banaka i preduzeća po raznim osnovama iz 1994. do 2000. godine – ukupno 642 miliona dinara, sporno potraživanje od Republičke direkcije za robne rezerve – 1,5 milijarde dinara) neosnovano se vodi u poslovnim knjigama i iskazuje u finansijskim izveštajima kao kratkoročno potraživanje.Pošto su ta sredstva iz budžeta isplaćena, a da nisu blagovremeno preduzete mere za naplatu, bilo je neophodno da vlada saglasno izmenama i dopunama Zakona o budžetu za 2008. godinu donese odgovarajuću odluku, na osnovu koje će se ova potraživanja likvidirati, stav je državnih revizora.

Svesna nenaplativosti ne samo ove dve milijarde dinara, već i mnogo većih iznosa, ministarka Diana Dragutinovićje, upitana o nalazimarevizora,najavila da će oko 15 milijardi dinara datih uglavnom javnim preduzećima biti otpisano.

Da li će neko odgovarati zbog toga što je državni novac davao onima za koje je bilo jasno da ga ne mogu ili neće vratiti, ostaje da se vidi.

A na podužoj listi korisnika „nepovratnih” pozajmicaod kojih su neke i nedokazive nalazi se i gotovo cela odbrambena industrija Srbije („Zastava oružje Kragujevac”, Kompanija „Sloboda”, „Prvi partizan Užice” i „Prva iskra Barič”), mnoga preduzeća imenovana samo kao „privreda Srbije”, ali i jasno označeni Kapital banka, rakovički „21. maj” i „Rekord-Invest”, Radio televizija Srbije…

Ako još negde postoji mogućnost pozajmica koje ne moraju da se vrate i građani Srbije bi rado da stanu u red.

Ukoliko bismo preporučivali neku proizvodnju, preuzeli bismo odgovornost za viškove robe, otkup, uništavanje neprodatog.– Proizvođači: Uloga države je da da smernicu da je proizvodnja voća i povrća isplativija od gajenja pšenice i kukuruza na usitnjenim posedima
Ove godine smo puno radili, ništa nismo zaradili i čak smo i gubitak napravili. Ovo tvrdi Pavle Kujundžić, zemljoradnik iz Subotice, koji je ove godine na 300 hektara sejao žitarice i uljarice

– Ako sam prošle godine naplatio 100 dinara, ove godine sam uspeo samo 70 dinara. Kurs da ne pominjem. Proizvodnja pšenice koštala me je 14 dinara po kilogramu, a prodao sam je za devet dinara. Suncokret me je koštao 24 dinara, a za njega sam dobio 16 dinara po kilogramu – priča Kujundžić.

Na pitanje šta će dogodine sejati, odgovara da raditi mora. Investicije su mu velike, ima dva kombajna, pet traktora, sve prateće mašine, a u skladište sa sušarom uložio je čak 300.000 evra. Morao je, kaže. Jer, kada uneseš robu u tuđi magacin, ona više nije tvoja, priča ovaj subotički zemljoradnik.

Da li razmišlja o preorijentaciji na neku drugu proizvodnju?

– Da, ali kako? To je velika investicija. Da zasadim 10 hektara pod jabukama, treba mi pola miliona evra. Hektar modernog voćnjaka košta preko 20.000 evra, a to nije sve. Treba imati mašine za pakovanje, kalibriranje, hladnjaču. I još nanovo treba rizikovati kakvo će biti to tržište za četiri-pet godina. Poljoprivredi treba dugoročna sigurnost plasmana, a kod nas to nije izvodljivo. Naravno, i pomoć za ovakve investicije – kaže Kujundžić.

Da li je zbog krize u agraru sada trenutak da država napravi neki koncept razvoja, uputi signale proizvođačima šta im je bolje, isplativije da proizvode. Da na primer smanje proizvodnju žitarica i opet se okrenu voćarstvu.

Miloš Milovanović, pomoćnik ministra poljoprivrede zadužen za agrarnu politiku, kaže da država neće upućivati signale koji se tiču njihovog opredeljenja šta će proizvoditi. Zašto ne?

– Ukoliko bi to uradili, preuzeli bi odgovornost za tržište, viškove robe, njihov otkup, pa i uništavanje neprodatog. Sve države se povlače iz takvih mera i preorijentišu se na mere koje su odvojene od proizvodnje. To su mere koje i mi primenjujemo, subvencije po hektaru od 12.000 dinara, bez obzira na to šta se na toj površini gaji. Znači, država daje pomoć kojom ne utiče na odluku proizvođača. Odluka je njegova – kaže Milovanović.

Naš sagovornik iz Ministarstva poljoprivrede navodi da su merama agrarne politike od 2004. godine, pa sve do sada, zemljoradnicima upućivali jasnu poruku da će država nastaviti s podrškom agraru, ali kroz druge forme koje nemaju uticaja na njihov lični izbor šta će proizvoditi.

Na pitanje kako će sedamsto-osamsto hiljada, što registrovanih što neregistrovanih, zemljoradnika napraviti pravi izbor i da li, uopšte, imaju pravu informaciju o tržištu, Milovanović kaže da toga nikada nije dovoljno i da je edukacija imperativ. Država tu pomaže preko savetodavne poljoprivredne službe na terenu i mreže za podršku ruralnom razvoju. Osim toga, tržište šalje jasnu poruku. Primer za to je ovogodišnja setva šećerne repe koja je za petinu veća nego lane, a motiv je naravno dobra cena.

Milovanović navodi da smo u ovoj godini već ostvarili pola milijarde evra suficita, i to uprkos tome što jednostrano primenjujemo trgovački deo SPP-a.

– Polako se snižava nivo naše zaštite i u 2014. godini očekuje nas najveći nivo liberalizacije u trgovini. Konkurencija će biti još prisutnija i poruka je jasna. Naš imperativ mora biti povećanje konkurentnosti, i cenovno i kvalitativno. Pored toga, neophodno je uskladiti standarde. Da bi opstali, moramo više investirati u poljoprivredu iz budžeta, preko banaka i sami poljoprivrednici iz sopstvenih sredstava – smatra Milovanović.

Generalni direktor „Delta agrara” Dejan Jeremić kaže da država mora konstantno da unapređuje postojeća rešenja i stvara ambijent za razvoj domaće poljoprivrede.

–Uloga države je davanje jasne smernice da je proizvodnja voća i povrća isplativija od gajenja pšenice i kukuruza na usitnjenim posedima. To se naročito odnosi na krajeve južno od Save i Dunava, gde bi, uslovno rečeno, država trebalo da „zabrani” proizvodnju kukuruza i pšenice na malim posedima i usmeri poljoprivrednike na daleko isplativiju proizvodnju voća i povrća.Kreiranje tražnje nije posao države već tržišta. Zadatak države je da omogući razvoj poljoprivrede kroz podsticaje naprednim proizvođačima i razvoj određenih projekata. Jedini kriterijum prilikom stimulisanja proizvodnje treba da bude uspešnost, bez obzira da li se radi o velikom ili malom proizvođaču – smatra Jeremić.

Prvi čovek „Delta agrara” kaže da je dosta bilo deklarativnog izjašnjavanja da je poljoprivreda grana po kojoj je Srbija prepoznatljiva u svetu i naša najveća izvozna šansa.Vreme je da se to i pokaže prilikom kreiranja novog budžeta. Primere kako država treba da pomogne poljoprivredi imamo u našem najbližem susedstvu. Hrvatska, recimo, subvencioniše i stimuliše ratare sa 300 evra po hektaru, a proizvođače svinja sa 15 evra po tovljeniku, odnosno 27 evra po krmači, kako bi na vreme pripremila svoje poljoprivrednike za ulazak u Evropsku uniju i tržišnu utakmicu koja ih tamo čeka.

Ukoliko se nastavi postojeći trend, kaže, Srbija će ostati zemlja sa izvrsnim poljoprivrednim potencijalom koji nije iskorišćen. Zato je sada u Srbiji svaki pomak ka evropskim i svetskim standardima u poljoprivrednoj proizvodnji izuzetak koji potvrđuje pravilo.

–Postavlja se pitanje da li će srpska poljoprivreda imati s kim da se takmiči, jer bi sa postojećim stanjem bila najslabija u EU. Srbiji je potrebno da iz korena promeni pristup poljoprivredi, da forsira, na primer, mnogo profitabilniju proizvodnju jabuka, umesto pšenice i kukuruza i da insistira na primeni modernih agrotehničkih mera. U suprotnom, postaćemo agrovazali, bez ikakve konkurentnosti na tržištu EU – prognozira Jeremić.