U godini opšte ekonomske stagnacije i nesigurnih ulaganja, prirodno je i očekivano da investiranje u sektor informatičkih tehnologija bude restriktivno

Predrag Vraneš Iako postoji informatički jaz između naše i ostalih zemalja u razvoju, dodatni problem je u tome što taj jaz postoji i u okviru same Srbije u kojoj svega 35 odsto stanovnika koristi Internet. Tako Beograd i Vojvodina znatno prednjače u nivou kompjuterizacije u odnosu na ostatak države, kaže u razgovoru za „Politiku” Predrag Vraneš, direktor kompanije „Es end Ti”, koja kao međunarodna korporacija posluje u 21 zemlji gde izrađuje softverska rešenja.

Nevolja je i što su određene grupe u društvu tradicionalno bile povlašćene kada je reč o korišćenju i nabavci informatičkih tehnologija, pre svega studenti tehničkih fakulteta, đaci u najvećim gradovima i zaposleni u informatičkim kompanijama. Potrebno je da država osmisli programe koji će biti usmereni i na ostale grupe korisnika – nezaposlene, penzionere, socijalno ugrožene i osobe sa invaliditetom.

U kojoj meri je svetska ekonomska kriza pogodila aj-ti sektor u Srbiji?

Posledice svetske krize najviše su pogodile firme koje se dominantno bave prodajom računarske infrastrukture –hardvera. Kad je reč o ostalim granama informacione tehnologije, kao što su rešenja i usluge, njih obično prate ugovori srednjeg ili dužeg roka, tako da su i te oblasti i firme koje se njima bave, manje pogođene. Inače, u godini opšte ekonomske stagnacije, restriktivnih budžeta i nesigurnih ulaganja, prirodno je i očekivano da investiranje u aj-ti bude restriktivno.

Kako se kriza odrazila na poslovanje Vaše firme?

Aktuelna kriza se, naravno, odražava i na naše poslovanje, što se oseća po smanjenoj tržišnoj tražnji a i po neumoljivim finansijskim pokazateljima. Primera radi, u oblasti poslovnih rešenja, koja obično podrazumevaju dugoročne ugovore, uspeli smo da ostvarimo mali rast u prihodu, a posebno u profitu, dok je u prodaji računarske infrastrukture registrovan evidentni pad. Sve u svemu, ukupan ostvaren prihod u prvoj polovini ove godine bio je oko 15 odsto manji nego lane, dok je profit manji oko 20 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Ipak, bez obzira na nešto manji obim poslovanja, trudili smo se ne samo da održimo broj zaposlenih, već i da ne smanjujemo zarade koje bi u ovoj godine, u proseku, mogle da budu i veće od hiljadu evra.

Kolike prihode očekujete do kraja godine?

Prethodne godine smo ostvarili prihod od oko deset miliona evra i mislim da možemo biti zadovoljni ako ovogodišnji prihod ostane približno na ovom nivou.

Koje domaće firme su dosad bile najznačajniji klijenti „Es end Tija”?

To su uglavnom velika i srednja preduzeća u telekomunikacionom, finansijskom, industrijskom i javnom sektoru. Ali, ako pod domaćim firmama podrazumevamo sve one kompanije koje su registrovane u Srbiji, bez obzira na vlasničku strukturu, onda kao naše najveće domaće klijente možemo navesti „Telenor”, JP PTT Srbija, SBB (Serbia Broadband), Telekom „Srbija”, Alfa Banku, Poštansku štedionicu...

Da l iizvozite aj-ti rešenja?

–Negde oko deset odsto prihoda u 2008. godini ostvarili smo upravo od izvoza usluga. Izvozili smo, pre svega, u zemlje bivše Jugoslavije, a izvan te teritorije najznačajniji partneri su nam u Grčkoj i Švajcarskoj.

Mislite li da je Srbija konkurentna u oblasti informacionih tehnologija?

– Uslovno rečeno, da. Cena rada visokokvalifikovanih aj-ti stručnjaka u Srbiji je i dalje dosta niža nego u zemljama zapadne Evrope, pa čak i od nekih zemalja u okruženju, poput Mađarske ili Slovenije. Ljudski potencijal imamo, mada možda nedovoljan, jer ne treba zaboraviti veliki, i gotovo stalni odliv kvalifikovanog kadra u ovoj oblasti. Ipak, u „Es end Tiju” imamo i suprotne primere – povratak stručnih ljudi koji su i posle ostvarene uspešne karijere u inostranstvu, uglavnom u zemljama zapadne Evrope, Amerike i Australije, odlučili da ponovo započnu profesionalni život u Srbiji.

Džaba sve znanje i umeće, ako vas ne prati i malo „ćorave sreće”, govorio je svojevremeno guverner NBJ Dragoslav Avramović, popularni deda Avram

U uslovima ograničenih informacija i nepostojanja kvalifikovanih rejting organizacija, koje bi na osnovu ekonomskih i drugih parametara ocenjivale emitente akcija, odnosno rizik ulaganja, mali akcionari u Srbiji,ukoliko ne žele da se uzdaju u varljivu „ćoravu sreću”, mogu da donesu investicionu odluku o prodaji ili kupovini akcija prateći cenovnike akcija.

– Oni upućeniji trebalo bi da gledaju finansijskei druge izveštaje kompanija emitenata akcija, koji su sve više zastupljeni na sajtu Beogradske berze, i strukturu vlasništva u Centralnom registru hartija od vrednosti, kaže mr Vladimir Zakić, predavač na Višoj poslovnoj školi u Novom Sadu.

Prisustvo dominantnog akcionara (izuzimajući državu) može da značida u skorije vreme neće biti značajnijeg trgovanja, a time ni veće promene cena akcija. Ašarolika vlasnička slika u kojoj su zastupljeni portfolio i drugi institucionalni investitori i mali akcionari ukazuje na potencijalna poskupljenja, jer je po pravilu reč o likvidnijim akcijama koje su izložene zakonima ponude i tražnje.

Veliki problem je što se zbog nelikvidnosti na srpskoj berzi dešavaju „bure u plićaku”, odnosno velike cenovne oscilacije, pa bi investitori trebalo, pre svega, da tipuju na kompanije čije su akcije likvidne, tako da u svakom trenutku mogu da ih kupe ili prodaju.

Jer, džaba bogatstvo ako ima akcije atraktivnih ,,spavača” čijim se akcijama ne trguje, zbog dominantnog vlasnika nezainteresovanog za promet. U tom slučaju akcionare je snašla jevrejska kletva „dabogda imao dukat velik kao kuća, pa niti ga mogao trošiti, niti nositi već sedeti kraj njega i plakati”.

–Od presudnog značaja za investitora je praćenje kapitalnih investicija preduzeća i izvora njihovog finansiranja. Tako, na primer, ukoliko komercijalne banke ili međunarodni finansijske institucijedaju kredite za razvoj određenoj akcionarskoj firmi, to je siguran znak da je rizik plasiranja novca nizak. Time bi trebalo da se rukovode i sitni ulagači – smatra Zakić.

Premda se mnogima koji su u minule dve godine krize ulagali u akcije srpskih preduzeća na berzi taj posao nije isplatio, već je, najčešće doneo čist gubitak, čini da je berza kockarnica, ona to nije. Ulaganje na berzi zahteva znanje, stručnost i dobru obaveštenost, kao i strpljenje, jer nije kratkoročan posao, po principu „uđeš – izađeš, i gotovo”.

Investitor bi trebalo da ima jasnu viziju željenog prinosa i da pritom ne bude alav u očekivanju premije iz snova.

Uz to, ne treba držati „sva jaja u istoj korpi”, već imati razuđen portfolio hartija od vrednosti (akcije raznih emitenata i državne papire) za šta, međutim, treba dosta novca. Još su prvi srpski berzanski špekulanti govorili da ,,onaj ko želi da mirno spava – kupuje obveznice, a ko hoće dobro da jede ulaže u akcije”.

Zbog nedovoljne upućenosti mali investitori u Srbiji, međutim, prave klasičnu grešku i panično prodaju akcije kad im pada cena, a kupuju kad raste.

Neznanje i brzopletost bi posebno mogli da im se „olupaju o glavu” ako oko četiri miliona građana dobiju obećane besplatne akcije, ukoliko ne shvate da je reč o vrednom poklonu prema kojem se treba odnositi domaćinski.

Stoga je za nedovoljno upućene akcionare mnogo bolje da se oslone na pomoć profesionalnih investitora, koji znaju da kontrolišu rizik, nego da ulete na berzu ,,sa grlom u jagode” očekujući brzo bogaćenje.

„Srbijagas” bi trebalo da postane vlasnik 81,6 odsto akcija Azotare. – Očuvanjem ove firme ne čuvaju se samo radna mesta već stvara potencijal za bolju agrarnu politiku Srbije, pojasnio je Bajatović

Vlada Srbije donela je, uz podršku predsednika Republike Borisa Tadića, odluku o restrukturisanju pančevačke „Azotare” i posle jučerašnjeg pokretanja energane u četvrtak ili petak trebalo bi da počne probna proizvodnja amonijaka, izjavio je juče generalni direktor „Srbijagasa” Dušan Bajatović.

Probna proizvodnja u pančevačkoj „Azotari” odvijaće se fazno čime će se do kraja sedmice zaokružiti tehnološki proces i biti proizvedene prve količine amonijaka, istakao je on.
Očuvanjem tog preduzeća, ne čuvaju se samo radna mesta, već se stvara potencijal za bolju agrarnu politiku Srbije, pojasnio je Bajatović, dodavši da je u saradnji sa vladom i Robnim rezervama, uz pomoć Privredne komore Srbije, postignut aranžman na osnovu koga je sve što će proizvesti „Azotara” do nove godine već praktično prodato na komercijalnim osnovama.
Što se tiče dugovanja prema zaposlenima, Bajatović je rekao da će od ukupnog duga od 750 miliona dinara radnicima biti isplaćeno 150 miliona u tri rate, a ostatak će biti konvertovan u vlasnički udeo radnika u fabrici.

Bajatović je naveo da je obezbeđeno 104 miliona dinara za socijalni program za oko 270 radnika, a ukoliko bude još interesovanja za odlazak iz fabrike, obezbeđeno je dodatnih 100 miliona dinara.

On je najavio i da će u septembru početi razgovori sa zainteresovanim strateškim partnerima za ulaganja u „Azotaru”. Cilj je, pojasnio je Bajatović, da prvo bude podignuta vrednost fabrike tako da bi u prvoj fazi sa strateškim partnerom bila uspostavljena zajednička proizvodnja, a u drugoj dokapitalizacija i izgradnja novih postrojenja.
Bajatović je istakao da je „Srbijagas” u mogućnosti da „Azotari” obezbedi cenu gasa za kvalifikovanog kupca, što će doprineti da to preduzeće prvi put posluje sa dobitkom.
Prema programu restrukturisanja, preduslov za stabilno funkcionisanje „Azotare” je neprekidno isporučivanje prirodnog gasa 330 dana, a vlasništvo „Srbijagasa” nad tim preduzećem garantuje kontinuiranu isporuku osnovne sirovine.

Kako je navedeno, u 2008. godini poslovni gubitak „Azotare” dostigao je 25,4 miliona evra, dok je u periodu od 2000. do 2008. godine preduzeće kumuliralo 127,6 miliona evra gubitka. Drastičan rast poslovnih gubitaka u tom periodu praćen je konstantnim rastom zarada, tako što se poslovni gubitak iskazan u evrima svake godine povećavao po stopi od 42 odsto, dok su zarade rasle 28 odsto godišnje.

Prosečne neto zarade u tom periodu bile su 65 odsto veće od republičkog proseka.
Na osnovu restrukturisanja, „Srbijagas” bi trebalo da postane vlasnik 81,6 odsto akcija „Azotare”.

J. P.
-----------------------------------------------------------
Pregovori s Mađarima oko gasa

Prvi čovek „Srbijagasa” potvrdio je juče da se podzemno skladište gasa „Banatski Dvor” puni s milion kubika gasa dnevno, a ako se obezbedi i dodatni kompresor utiskivaće se i tri miliona dnevno.
Bajatović je najavio da će u četvrtak početi razgovori gasnih kompanija Mađarske, Rusije i Srbije, a posle toga bi trebalo da usledi konkretan dogovor o skladištenju gasa od oko 200 do 300 miliona kubika za Srbiju u Mađarskoj.
On je istakao da bi, ukoliko bi se to obezbedilo, a skladište u Banatskom Dvoru napunilo, „Srbijagas” mogao da garantuje da u grejnoj sezoni neće biti problema

Građevinska preduzeća iz Srbije ugovorila su prošle godine građevinske radove u inostranstvu u ukupnoj vrednosti od 15,5 milijardi dinara, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku


Istovremeno je vrednost izvedenih radova iznosila 11,6 milijardi, od čega samo na zgradama 2,5 milijardi. Pri tome su utrošeni materijal i ugrađena oprema, dopremljeni iz Srbije, u vrednosti 2,2 milijarde dinara. Na tim poslovima bilo je angažovano u proseku 1.764 radnika iz Srbije, koji su ostvarili 2,562 miliona radnih sati.

Najviše novih poslova ugovoreno je na tržištu Evrope, u ukupnoj vrednosti od 8,6 milijardi dinara, od čega najviše u Crnoj Gori - 4,9 milijardi i Rusiji - 3,3 milijarde dinara. Na afričkom kontinentu lane je ugovoreno novih građevinskih radova za 3,4 milijarde i to u Ugandi za 3,2 milijarde i Nigeriji za 200 miliona dinara, dok su druga tradiconalna tržista za našu građevinsku operativu izostala. U Aziji su novi poslovi ugovoreni jedino u Kazahstanu za 2,2 milijarde, a u Južnoj Americi samo u Peruu za 1,3 milijarde dinara.

Najveću vrednost prošle godine imali su radovi koje su srpski građevinari izveli u Africi - 3,8 milijardi dinara, od čega najviše u Ugandi za 2,8 milijardi. Vrednost radova u Evropi bila je oko 3,7 milijardi, a najviše je urađeno u Crnoj Gori za 2,3 milijarde i Rusiji za 1,1 milijardu dinara. U Aziji, samo u Kazahstanu, obavljeni su radovi u vrednosti od tri milijarde dinara, a u Peruu u Južnoj Americi za 998 miliona dinara. Najveći broj radnika bio je angažovan u Crnoj Gori 1.156, koji su ostvarili više od 1,275 miliona radnih sati.