Od početka rata u Ukrajini cene na svetskom tržištu nafte išle su konstantno uzlaznom putanjom. Sa 77 dolara po barelu koliko je cena iznosila pre početka rata, pela se i na 120 dolara u junu, nakon čega je ponovo došlo do pada. Kada govorimo o kretanju cene naftnih derivata situacija je sledeca. Cena dizela išla je i do 220 dinara za litar, a sada je pala na 201 dinar, dok cena benzina iznosi 171 dinar.
Prema rečima predsednika Unije poslodavaca Srbije Nebojše Atanackovića, cena nafte na berzi ne mora direktno da se odražava i na cenu derivata kod nas. Ono što je sigurno jeste, da je vrlo teško da će se cene naftnih derivata vratiti na nivo na kom su bile pre rata.
- Cena nafte na berzi ne mora da se odražava direktno na cenu naftnih derivata. Rafinerije širom Evrope troše naftu koju se kupile pre par meseci, te ako uzmemo u obzir sadašnje cene goriva, one ne moraju da budu odgovarajuće trenutnim cenama nafte na svetskoj berzi, kaže za "Blic Biznis" Nebojša Atanacković

- Sada je velika razlika u ceni između dizela i benzina. Dizel je trenutno mnogo skuplji, i to iz prostog razloga jer je mnogo više tražen.

- Činjenica je da kada cene derivata jednom porastu, teško da će se vratiti na onu prvobitnu cenu. Jedan od razloga zašto je trenutna situacija na tržištu takva, jeste zato što su Rusija i Ukrajina bili značajni isporučioci, a sada je to obustavljeno.
Najveći pad cena nafte
Cena sirove nafte sada je u najvećem padu od početka krize u Ukrajini i praktično se vratila na nivo s početka ruske vojne intervencije. Najveći pad beleži se upravo tokom ove nedelje kada je na svetskoj berzi cena manja za deset dolara po barelu u odnosu na proteklu nedelju. Ovih dana cena je 76 dolara po barelu na londonskom tržištu. Koliko je cena pala govori i podatak da je barel u junu ove godine, dakle pre samo 6 meseci koštao 120 dolara!

Inflacija u evrozoni porasla je za rekordnih 10,9%, a u Švajcarskoj za samo tri procenta.

Šta to Švajcarska radi drukčije od zemalja Evrozone i šta druge zemlje mogu od nje da nauče?

1. Jak švajcarski franak

Dok vrednost evra znatno opada, švajcarski franak je - istorijski - ostao stabilan. Ta stabilnost je povećala potražnju investitora, a to, opet, rezultira većom vrednošću.

2. Jeftini uvozi

Jak franak omogućava povoljan uvoz, a drži po kontrolu uvezenu inflaciju, piše DW.

3. Stabilne cene energije

Švajcarska skoro 90% svojih energetskih potreba pokriva iz sopstvenih nuklearnih i hidroelektrana. Rastuće cene nafte i gasa gotovo da i nemaju uticaja na švajcarsko energetsko tržiste koje ionako reguliše država.

4 Visok životni standard

Za građane Švajcarske energetski troškovi čine samo mali deo kućnih izdataka. Zato rastuće cene energije ljude u ovoj zemlji manje pogađaju.

5 Visoke carine

Švajcarska štiti domaću poljoprivrednu industiju visokim carinama na uvoznu robu. I dok ta strategija vodi do velikih životnih troškova, ona ujedno ublažava efekte rastućih cena na svetskom tržištu.

6. Mala povećanja plata

Iako vrlo spora povećanja plata u Švajcarskoj imaju negativne efekte na prihode ljudi, ona takođe stabilizuju cene.

Od avgusta, stopa inflacije u Švajcarskoj je ponovo opala.

Švajcarska centralana banka predviđa inflaciju od 2,4% za 2023. godinu.

Imovina niškog preduzeća Ei komerc, dva poslovna prostora od ukupno 1.074 kvadrata, biće prodati na licitaciji 20. decembra.

Ovako izgleda završetak priče o čuvenoj Elektronskoj industriji Niš, poznatoj širom Jugoslavije i sveta, čiji su rendgeni izvoženi od Rusije do Amerike i od Iraka do Egipta.

Od Ei holdinga i još 21 zavisnog preduzeća preživela su samo dva Ei slova koja se bavi optoelektronikom i Fabrika štampanih ploča.

Na 65 hektara kompleksa Elektronske industrije u preko 200.000 kvadrata poslovnog prostora, danas se ne prave tranzistori, televizori, rendgeni i druga elektronika, nego se prave supe u kesi, puni se kečap, a u fabričkoj menzi organizuju se svadbe i druge proslave.

Kompanija od koje je živeo ne samo Niš već i jug Srbije i zvanično je otišla u stečaj 2016. godine mada je eutanazija nastupila mnogo ranije.

A to je nekada bila kompanija koja je zapošljavala skoro 28.000 ljudi.

Njen početak seže u 1948. godinu kada je na putu od Niša ka Niškoj banji osnovan Zavod RR (za proizvodnju radio i rendgen aparata).

Uskoro on prerasta u Elektronsku industriju ili poznati Ei koji se nalazio na aparatima skoro svakog doma u SFRJ.

Ei Niš je sarađivao sa nekim od tada najvećih elektronskih kompanija Filipsom, Simensom i američkim Hanivelom.

Već pedesetih rendgeni se izvoze u Nemačku i Francusku, a početkom 1962. godine proizveden je prvi tranzistor.

Šezdesetih godina počinje uspon ove kompanije pod direktorom Vladimirom Jezdićem koji shvata da su stručnjaci najvažniji za kompaniju, pa mlade inženjere šalje u inostranstvo kod partnerskih kompanija na usavršavanje.
Kompanija dolazi do čak 28.000 zaposlenih, od čega 18.000 u Nišu i okolini, dok je Ei imao fabrike širom tadašnje Jugoslavije.

Stručnjaci Ei Niša su čak prodali tehnologiju i podigli dve fabrike televizora u SSSR-u, u Kišinjevu u Moldaviji i Tbilisiju u Gruziji.

Kao i većina socijalističkih giganata i Elektronska industrija je bila i osnivač škola gde su obučavani kadrovi za fabrike.

Iz tog vremena poznata je i često prepričavana anegdota o poseti bugarske privredne delegacije Nišu.

Dolazeći iz Sofije na putu do grada delegacija je sa četiri automobila prošla pored kompleksa Ei. Kada su stigli izrazili su interesovanje za saradnju u oblasti auto industrije.

Predstavnici niške opštine su se našli u čudu, jer mada se u Nišu svašta proizvodilo, autmobili nisu. Ispostavilo se da su Bugari zbog fabričkog parkinga na kom je bilo više hiljada kola pomislili da se radi o fabrici automobila.

Fabrike Ei Niša koje su proizvodile vrhunske aparate elektronike i mikroelektronike, televizore i radio aparate, video rekordere, muzičke uređaje, telefone, vojnu optičku opremu, poluprovodnike, aparate za domaćinstvo, strujomere, rendgen aparate nisu preživele tranziciju i sankcije.
Nije samo raspad Jugoslavije urušio fabriku mada jeste zadao odlučujući udarac, jer kako svedoče tadašnji radnici, rukovodioci su počeli više da se bave politikom nego fabrikom. Počeo je i uvoz elektronskih uređaja, a glomazne i u suštini neefikasne jugoslovenske fabrike nisu mogle da se takmiče sa jeftinijim i superiornijim proizvodima posebno sa istoka.

Devedesetih kreće i privatizacija fabrika iz sastava Ei, ali danas nema sumnje neuspešna.

Prva fabrika iz sastava Ei je privatizovana 1991. godine, ali bez uspeha i tokom narednih dvadesetak godina skoro sve fabrike su otišle pod katanac.

Holding je u stečaju od 2016. godine, a poslednjih godina u toku je proces rasprodaje imovine preduzeća u stečaju.
U krugu fabrike radi oko 150 malih firmi koje se bave svim i svačim, a u napuštenim zgradama je spontano nastao centar lokalne muzičke scene oko studija koji su tu otvoreni.

Tako je fabrika koja je proizvela skoro šest miliona televizora ostala samo sećanje radnika od kojih neki i danas potražuju zaostale zarade.

Procenjuje se da oko 7.000 niških radnika nekadašnjih industrijskih giganata nije dobilo sve zarade u procesu propadanja firmi i da im se duguje 2,5 milijardi dinara zbog čega neuspešno protestuju još od 2009. godine.